Analiza | Posle 35 godina zabrana je ukinuta. Vlada tiho nastavlja da ostvaruje svoje nuklearne ambicije. Politička rasprava o tome tek predstoji.

Za rad tradicionalnog nuklearnog reaktora potrebne su velike količine vode za hlađenje, zbog čega se potencijalne lokacije za izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji nalaze duž Dunava. Međutim, nizak vodostaj mogao bi da dovede do privremene obustave rada reaktora.

Ljudi određenih generacija u Srbiji pamte Černobilj po ukusu. U leto 1986. godine jagode su stigle kao i obično, crvene i zrele, i jele su se pod oblakom koji je doplutao sa teritorije tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Vesna Goldsvorti je po njima nazvala svoje memoare iz 2005. godine, Černobiljske jagode, priču o odrastanju u Beogradu, prestonici tadašnje socijalističke Jugoslavije. Četrdeset godina kasnije, Srbija se priprema da izgradi sopstvenu nuklearnu elektranu.

Decenijama se smatralo da je pitanje nuklearne energije u Srbiji rešeno. Moratorijum iz 1989. godine, donet u senci Černobilja i tokom poslednjih godina Jugoslavije, zabranio je izgradnju nuklearnih elektrana. Vremenom je to dovelo i do slabljenja nuklearne stručnosti u zemlji i učvrstilo uverenje da je nuklearna energija istovremeno opasna i nepotrebna. U novembru 2024. godine Vlada je ponovo otvorila ovo pitanje. Izmenama Zakona o energetici ukinuta je zabrana i uspostavljen fazni program razvoja nuklearne energetike. Srbija sada kaže da želi nuklearni reaktor. Da li može da ga izgradi i da li bi to uopšte trebalo da učini, dva su odvojena pitanja. Javna rasprava o ovom budućem pravcu gotovo je potpuno izostala. Ovo pitanje tretirano je kao tehnička stvar, slično mnogim drugim ključnim strateškim odlukama u oblasti energetike i klimatskih promena.

Zašto Srbija smatra da joj je potrebna nuklearna energija

Industrijski krugovi već godinama zagovaraju nuklearnu energiju. Njihov argument polazi od sve većeg pritiska na snabdevanje električnom energijom. Potražnja za električnom energijom raste, dok su postrojenja koja treba da je zadovolje stara i uglavnom rade na ugalj. Oko dve trećine električne energije u zemlji proizvodi se u termoelektranama na lignit, hidroelektrane obezbeđuju najveći deo preostale proizvodnje, dok obnovljivi izvori, ne računajući hidroenergiju, imaju tek mali udeo.

Prema zvaničnim projekcijama, do 2040. godine potrošnja električne energije porašće za 26,8 do 33,7 odsto, podstaknuta očekivanom elektrifikacijom grejanja i saobraćaja, digitalizacijom i nadama u ponovnu industrijalizaciju. Vršna potrošnja mogla bi naglo da poraste do sredine veka.

Ekološke posledice ove zavisnosti od mrkog uglja, zajedno sa energetskim siromaštvom, dobro su dokumentovane, između ostalog i kroz rad Fondacije Hajnrih Bel u ovoj oblasti. Među njima je i jedno od najgorih zagađenja vazduha na evropskom kontinentu. Uprkos obavezama koje je preuzela kao članica Energetske zajednice, Srbija se nije obavezala na dekarbonizaciju svog energetskog sektora. Barem ne do sada, čini se.

Pritisak na sistem već je vidljiv. Tokom 2022. godine, kada su dve jedinice termoelektrane Nikola Tesla bile van pogona, a hidroelektrane imale lošu godinu, Srbija je morala da uveze više od 3 TWh električne energije, oko osam odsto ukupne potrošnje, uz velike troškove za državu. Zvaničnici upozoravaju da bi, bez novih proizvodnih kapaciteta, zemlja u bliskoj budućnosti mogla redovno da se suočava sa nestašicama električne energije tokom zime. Zavisnost od uvoza donosi i rizik od nestabilnih cena na regionalnim berzama električne energije.

Postoji i drugi, noviji pritisak, koji deluje u suprotnom smeru. Od januara 2026. godine, Mehanizam Evropske unije za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM) uveo je cenu emisija ugljenika za robu koja se uvozi u EU, uključujući električnu energiju. Time se povećava cena električne energije koju Srbija prodaje. U međuvremenu, Srbija je na brzinu uvela sopstveni porez na ugljenik kako bi izbegla „indirektno oporezivanje“ od strane EU. Efekti ovih mera tek treba da se pokažu. Proizvodnja električne energije u Srbiji toliko je ugljenično intenzivna da je namet visok. To Beogradu daje novi komercijalni razlog, pored ekološkog, da želi niskougljeničnu električnu energiju koja može da se proizvodi neprekidno.

Upravo to je obećanje nuklearne energije: stabilna električna energija sa niskim emisijama ugljenika, čija proizvodnja ne zavisi od vremenskih prilika. Ona se naziva „baznom energijom“, odnosno minimalnim, neprekidnim nivoom potražnje koji nikada ne nestaje. Za ekonomiju zavisnu od uglja, koja se nalazi pod pritiskom dekarbonizacije, takva ponuda deluje privlačno. To je ujedno i najjednostavniji deo priče.

Sprovođenje

Srbija prati mapu puta koju je utvrdila Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), a koja nacionalni program deli na tri zakonski definisane faze.

U prvoj fazi ispituje se da li je razvoj nuklearne energetike uopšte opravdan. To je uglavnom istraživački proces: niz tehničkih, organizacionih, pravnih, ekonomskih, finansijskih i kadrovskih studija koje treba da utvrde da li zemlja ima osnova i kapaciteta da nastavi dalje. U drugoj fazi razvija se sam program, a ona se završava kada Narodna skupština, na predlog Vlade, usvoji Strategiju za miroljubivo korišćenje nuklearne energije. Tek treća faza podrazumeva stvarni reaktor: projektovanje, izgradnju i rad elektrane, što bi bilo uređeno posebnim zakonom donetim upravo za tu svrhu. Ministarstvo rudarstva i energetike nadležno je za prve dve faze; treća bi, ukoliko do nje ikada dođe, predstavljala sasvim drugačiji poduhvat.

Srbija je na samom početku prve faze. Institucije koje treba da je sprovedu tek se sada uspostavljaju. U februaru 2026. godine Vlada je osnovala međuresornu ekspertsku radnu grupu, a do leta je počela da funkcioniše i Organizacija za sprovođenje programa nuklearne energije (NEPIO). NEPIO nije jedinstveno telo osnovano posebnim zakonom: ono objedinjuje tu radnu grupu sa internom jedinicom u okviru Ministarstva rudarstva i energetike. Njegovi članovi dolaze iz različitih državnih institucija: Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, Elektrotehničkog instituta „Nikola Tesla“, Srpskog nuklearnog društva, regulatornog tela SRBATOM, elektroenergetskih i prenosnih preduzeća, kao i nekoliko ministarstava, od zaštite životne sredine do odbrane. Regulatorni nadzor poveren je SRBATOM-u, osnovanom u skladu sa nacionalnim zakonom o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti.

Vlada želi da završi prvu fazu do sredine 2027. godine, a prvu i drugu fazu zajedno do 2032. godine, kada se nada da će izabrati tehnologiju. Funkcionalan reaktor, odnosno suština treće faze, razmatra se kao mogućnost tek nakon 2040. godine.

Francuski EDF je najizgledniji kandidat za strateškog partnera. Kompanija je potpisala memorandum o razumevanju u aprilu 2024. godine i pripremila preliminarnu studiju izvodljivosti; sada je pozvana da izradi nekoliko studija iz prve faze, pri čemu prva tek treba da bude predmet tendera.

Ipak, Srbija ostavlja otvorene mogućnosti. Potpisala je ili razmatrala slične memorandume sa kineskim institutom za atomsku energiju, ruskim Rosatomom, južnokorejskim KHNP-om, kao i sa Slovenijom. Nijedan od njih nije obavezujući. Međutim, raspon potencijalnih partnera, od Pariza do Moskve i Pekinga, ukazuje na politički izbor koji stoji iza tehničkog.

Koju nuklearnu tehnologiju izabrati?

Pretpostavimo da Srbija stigne do faze izbora. Suočiće se sa odlukom o kojoj trenutno raspravlja čitava industrija: veliki konvencionalni reaktor ili mali modularni reaktor (SMR).

Konvencionalni reaktor je poznata tehnologija. Standardni lakovodni reaktor proizvodi između 1.000 i 1.600 MW u okviru jednog kompleksa koji se posebno projektuje i gradi na konkretnoj lokaciji. Iza njega stoje decenije podataka o radu, ali i loši rezultati kada je reč o troškovima i rokovima izgradnje. Nedavni vodeći projekti u Evropi, britanski Hinkley Point C, francuski Flamanville i američki Vogtle, svi su premašili planirane budžete i kasnili sa završetkom. Procena je da savremeni reaktor snage 1.000 MW košta između pet i 20 milijardi evra, nekoliko puta više od termoelektrane na ugalj, a za njegovu izgradnju često je potrebno više od deset godina.

Mali modularni reaktor predstavlja trenutno popularnu alternativu i izvor velikog entuzijazma, naročito u Evropskoj komisiji. Potražnja, pre svega u Sjedinjenim Američkim Državama, u velikoj meri je podstaknuta potrebom za snabdevanjem novih data centara električnom energijom. Ova tehnologija preokreće logiku izgradnje velikih postrojenja. Umesto jedne velike mašine, koristi se niz manjih jedinica, obično snage ispod 300 MW, a često i znatno manje. One se proizvode u fabrici kao standardizovani moduli, dopremaju na lokaciju i tamo sastavljaju, uz mogućnost naknadnog povećavanja kapaciteta prema potrebi.

Prednosti koje se ističu uključuju niže početne troškove po jedinici, bržu i predvidljiviju izgradnju, fleksibilniji izbor lokacije (na primer, na mestu zatvorene termoelektrane na ugalj, bez potrebe za vrlo specifičnom lokacijom), kao i pasivne bezbednosne sisteme koji se oslanjaju na gravitaciju i konvekciju, umesto na pumpe.

Ekonomska računica, međutim, manje je povoljna nego što se predstavlja. Prema najvažnijem pokazatelju, kapitalnim troškovima po kilovatu instalisane snage, mali modularni reaktori trenutno su skuplji od velikih reaktora, a ne jeftiniji.

Međunarodna agencija za energiju (IEA) smatra da bi izjednačavanje troškova moglo da bude dostignuto tek oko 2040. godine, kada predviđa da će troškovi izgradnje SMR reaktora u Evropi i Americi pasti na približno 4.500 dolara po kilovatu.

Argument u korist SMR tehnologije počiva na pretpostavci da će serijska proizvodnja u fabrikama vremenom sniziti troškove, ali je za to potrebno da neko preuzme skup rizik prvog ulaska na tržište i izgradi dovoljno jedinica kako bi dokazao održivost ovog pristupa. To je neizvesna opklada.

Za sada samo Rusija i Kina imaju male modularne reaktore koji su u pogonu i priključeni na elektroenergetsku mrežu, dok nijedna komercijalna jedinica na Zapadu još ne radi. Međutim, situacija se brzo menja. EDF-ova studija razmatra obe mogućnosti, i konvencionalnu i trenutno popularnu alternativu.

Dvostruki problem

Koji god reaktor Srbija izabrala, na putu joj stoje iste prepreke, a nekoliko njih važnije je od samog izbora tehnologije.

Najhitniji problem su ljudski resursi. Nedostatak stručnjaka za nuklearnu energiju u Srbiji veoma je ozbiljan. Moratorijum iz 1989. godine nije zabranio nastavu ili istraživanje, ali je efekat bio sličan: stručnjaci su emigrirali, srednjoškolski i univerzitetski programi nuklearnog inženjerstva su ugašeni, a starija generacija se penzionisala gotovo bez ikoga ko bi bio obučen da je zameni.

Nuklearnu fiziku na Univerzitetu u Beogradu predaju fizičari obrazovani u drugim oblastima, dok Elektrotehnički fakultet, prema nezvaničnim podacima, nije obrazovao nijednog nuklearnog inženjera u poslednjih 20 godina. To je jedna od retkih tačaka oko koje se svi slažu, a procenjuje se da bi obnavljanje stručnih kapaciteta trajalo između 10 i 20 godina, otprilike koliko bi bilo potrebno i za izgradnju same elektrane.

Ekonomski aspekt nije ništa povoljniji. Pored visokih kapitalnih troškova, nivelisani trošak proizvodnje električne energije iz nuklearnih elektrana nekoliko puta je veći nego kod novih solarnih elektrana ili vetroparkova, približno između 140 i 220 dolara po MWh, naspram znatno manje od 80 dolara za velike solarne elektrane i vetroparkove na kopnu. Razlika se povećava kako obnovljivi izvori postaju jeftiniji, iako jednostavna poređenja ne uzimaju dovoljno u obzir troškove skladištenja energije i rezervnih kapaciteta koje promenljiva proizvodnja električne energije zahteva.

Razgradnja nuklearne elektrane nakon završetka njenog radnog veka košta između 0,8 i 1,3 milijarde evra, dok izgradnja dubokog geološkog odlagališta radioaktivnog otpada, kakvo je izgradila Finska, može koštati tri milijarde evra i zahteva nadzor tokom vekova.

Privatne osiguravajuće kompanije neće pokriti pune troškove ozbiljne nesreće, pa država postaje osiguravač u krajnjoj instanci: samo sanacija posledica nesreće u Fukušimi premašila je 180 milijardi dolara, uglavnom javnog novca. Komercijalne banke retko finansiraju takve projekte bez državnih garancija.

Uspešne reaktore uglavnom grade kompanije koje imaju snažnu podršku države, kao što su francuski EDF ili korejski KEPCO. Obnovljivi izvori energije, za poređenje, otvaraju oko 2,7 puta više radnih mesta po uloženom dolaru i mogu se demontirati u roku od godinu dana.

Tu je i fizički aspekt, koji u Srbiji uglavnom još nije istražen.

Pre svega, u Srbiji nije izrađena posebna seizmička studija namenjena analizi mogućnosti izgradnje nuklearne elektrane, iako se zemlja nalazi u umereno aktivnoj seizmičkoj zoni i gotovo svake nedelje beleži manje zemljotrese.

Drugo, tradicionalni reaktor zahteva velike količine vode za hlađenje. Dunav, sa prosečnim protokom od 5.500 do 6.000 kubnih metara u sekundi, mogao bi lako da obezbedi potrebnu količinu, zbog čega se potencijalne lokacije nalaze duž reke.

Međutim, hlađenje izaziva termičko zagađenje: voda koja se vraća u reku toplija je za pet do deset stepeni Celzijusa, što smanjuje nivo kiseonika i šteti rečnom biodiverzitetu. Pored toga, pritisak koji klimatske promene vrše na slatkovodne resurse, što se pokazalo i ove godine, znači da bi nizak vodostaj velikih reka mogao da dovede do privremene obustave rada reaktora tokom dugotrajnih letnjih suša, kao što je ovog leta zabeleženo u susednim zemljama.

Kada je reč o otpadu, zemlja nema skladište čak ni za nisko radioaktivni materijal, a kamoli za visoko radioaktivno istrošeno gorivo koje bi reaktor proizvodio i koje mora ostati izolovano stotinama hiljada godina.

Postoji i rizik od nesreće. Nuklearna energija zaista ima niske emisije ugljenika, između 10 i 15 grama ekvivalenta CO₂ po kilovat-satu tokom celokupnog životnog ciklusa, što je uporedivo sa energijom vetra. Ali samo ako se izuzmu nesreće.

Iskustvo Nemačke može se tumačiti na dva načina. Od zatvaranja poslednjih reaktora 2023. godine, Nemačka je nastavila da obezbeđuje snabdevanje električnom energijom zahvaljujući vetru i suncu, koji zajedno sada obezbeđuju skoro polovinu njene električne energije, uz podršku uglja, gasa i uvoza, pri čemu veliki deo uvezene električne energije potiče iz francuskih nuklearnih elektrana.

Anke Vajdlih, istraživačica energetskih sistema, u nedavnom intervjuu za Die Zeit tvrdi da to pokazuje kako savremenoj elektroenergetskoj mreži nije potrebna nova nuklearna energija: usluge koje su ranije pružali reaktori, poput regulacije frekvencije i inercije sistema, sve više mogu da obezbede baterije, invertori koji formiraju mrežu i prekogranične elektroenergetske veze.

Ali ista priča predstavlja i upozorenje. Zemlja koja odustane od nuklearne energije, a da ne obezbedi dovoljno čistih, pouzdanih kapaciteta koji bi je zamenili, završava oslanjajući se na ugalj i svoje susede. Upravo je to situacija iz koje Srbija, koja u velikoj meri zavisi od mrkog uglja, pokušava da izađe.

Javne rasprave gotovo da nije bilo, a to nije samo proceduralna zamerka. Reč je o suštinskom pitanju koje se ne odnosi samo na učešće javnosti i transparentnost, već i na institucionalne kapacitete države, ne samo u smislu stručnosti, već i sposobnosti da upravlja u demokratskom okviru.

Uz slabu vladavinu prava, neuspeh u borbi protiv korupcije i katastrofalne rezultate u zaštiti životne sredine, gotovo je nezamislivo da bi postojeće institucije mogle da sprovedu ili čak nadziru projekat ove veličine i složenosti.

Način na koji je Ministarstvo rudarstva i energetike postupalo sa studijom EDF-a predstavlja primer: greškom je objavilo preliminarnu verziju dokumenta u kojoj su izmene i dalje bile vidljive i nerazrešene.

U Srbiji je teško ne pomisliti na nadstrešnicu železničke stanice u Novom Sadu, koja se srušila u novembru 2024. godine i usmrtila šesnaest ljudi.

Rekonstruisani deo infrastrukture, izgrađen uz učešće stranih partnera, čiji su propusti i izbegavanje institucionalne odgovornosti koje je usledilo razotkrili nesposobnost države da upravlja projektom daleko manjim i jednostavnijim od nuklearne elektrane.

To je neprijatna pozadina nuklearnih ambicija Srbije. Reaktor ne trpi ni greške u izgradnji ni nesposobnost u upravljanju.

Pre svega toga, zemlja mora da obnovi izgubljenu profesiju, pronađe desetine milijardi evra, izgradi pravni i regulatorni sistem od temelja, zadovolji zahteve IAEA sada i Euratoma kasnije, i izabere od čije će tehnologije i čije sfere uticaja zavisiti narednih pedeset godina.

Ukidanje zabrane bilo je najlakši deo.

Izvor: Heinrich Böll Stiftung, „Serbia’s Atomic Bet“, Damjan Rehm Bogunović, 7. oktobar 2026. godine.

Prevod sa engleskog jezika. Originalni tekst objavljen je na sajtu Fondacije Hajnrih Bel.