Hemikalije su neizostavan deo savremenog života, ali njihova bezbedna upotreba predstavlja jedan od najvećih izazova u oblasti zaštite zdravlja ljudi i životne sredine. Iako je Srbija u velikoj meri uskladila zakonodavstvo s evropskim propisima, brojni problemi i dalje opterećuju sistem od nedovoljne institucionalne koordinacije do nedovoljne kontrole proizvoda koji sadrže opasne supstance. O tome koliko smo zaista zaštićeni od štetnih hemikalija, šta za Srbiju znači ratifikacija Minamata konvencije o živi i koje su ključne preporuke za unapređenje sistema, razgovarali smo sa Jasminkom Ranđelović, magistrom biohemije i programskom menadžerkom organizacije Alternativa za bezbednije hemikalije – ALHem.

Kašnjenje u usklađivanju sa EU REACH regulativom znači da Srbija još uvek ne prati u potpunosti dinamiku evropskog sistema upravljanja hemikalijama.

Kada govorimo o upravljanju hemikalijama, gde se danas nalazi Srbija u odnosu na evropske standarde i šta biste izdvojili kao glavna uska grla sistema?

Srbija, kao država-kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, u oblasti upravljanja hemikalijama ostvarila je zadovoljavajući stepen usaglašenosti zakonodavstva sa relevantnim propisima EU. Podzakonski akti se kontinuirano usklađuju s izmenama evropskih uredbi sa kojima je harmonizovano domaće zakonodavstvo, iako bi dinamiku tog procesa trebalo dodatno ubrzati, što je otežano usled ograničenih administrativnih i stručnih kapaciteta nadležnih institucija.

Međutim, upravljanje hemikalijama ne podrazumeva samo usvajanje propisa. Ono zahteva integrisani pristup koji povezuje institucionalnu koordinaciju, efikasan inspekcijski nadzor, dostupnost podataka i donošenje odluka zasnovanih na proceni rizika. Upravo u tom delu Srbija se i dalje suočava sa značajnim izazovima.

Glavna uska grla sistema ostaju strukturne prirode. Nedovoljna koordinacija institucija, nejasno razgraničenje nadležnosti i ograničeni inspekcijski kapaciteti i dalje umanjuju efikasnost kontrole tržišta i dosledno sprovođenje propisa.

Istovremeno, javnosti nisu u dovoljnoj meri dostupni podaci o hemikalijama na tržištu, rezultatima nadzora, sprovedenim projektima i realizaciji obaveza koje proizlaze iz međunarodnih konvencija u ovoj oblasti. To otežava praćenje stvarnih efekata politika upravljanja hemikalijama i smanjuje poverenje građana u sistem.

U narednom periodu prioritet bi trebalo da bude dalji razvoj integrisanog sistema upravljanja hemikalijama, sa fokusom na bolju meduinstitucionalnu saradnju, veću dostupnost informacija o hemijskim rizicima, smanjenje upotrebe najopasnijih supstanci i jačanje preventivnih mehanizama kontrole radi zaštite zdravlja ljudi i životne sredine.

Srbija je krajem 2024. godine ratifikovala Minamata konvenciju o živi, deset godina nakon potpisivanja. Koliko je taj korak važan i šta će u praksi značiti za državu, privredu i građane?

Srbija je krajem 2024. godine ratifikovala Minamata konvenciju o živi, deset godina nakon njenog potpisivanja. Usvajanje ove konvencije predstavlja važan institucionalni korak, jer Srbija time formalno potvrđuje obavezu postepenog smanjenja i eliminacije upotrebe žive, jedne od najtoksičnijih supstanci po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Ratifikacija Minamata konvencije nije samo pitanje međunarodnih obaveza već i pitanje zaštite građana od izloženosti živi kroz proizvode, otpad i zagadenje životne sredine.

Ipak, ključni izazov nije u samoj ratifikaciji, već u njenoj doslednoj primeni. U praksi, to podrazumeva unapređenje upravljanja otpadom koji sadrži živu, identifikaciju potencijalno kontaminiranih lokacija i postepeno smanjenje prisustva žive u industrijskim procesima i proizvodima. Za privredu to znači tehničko prilagođavanje i primenu bezbednijih alternativa, dok za građane dugoročno znači smanjenje izloženosti jednom od najopasnijih teških metala.

Poseban značaj konvencije ogleda se u zaštiti stanovništva od proizvoda koji sadrže živu. Predvideno je postepeno ograničavanje i eliminisanje prisustva žive u različitim proizvodima široke potrošnje, gde god postoje bezbednije alternative, kao što su termometri, određeni merači krvnog pritiska, fluorescentne sijalice, baterije i zubni amalgam. Time se podstiče prelazak na bezbednija rešenja i smanjuju emisije ove izuzetno toksične supstance u životnu sredinu. Istovremeno se smanjuje rizik od izlaganja građana živi kroz svakodnevnu upotrebu proizvoda, ali i kroz neadekvatno odlaganje otpada koji je sadrži.

Ratifikacija je važna i zato što podrazumeva razvoj sistema praćenja emisija i ispuštanja žive, unapređenje informisanja javnosti i sprovođenje mera zaštite posebno osetljivih grupa stanovništva, kao što su deca i trudnice. Da bi koristi od ratifikacije bile vidljive u praksi, neophodno je obezbediti transparentno izveštavanje o sprovođenju preuzetih obaveza, kao i adekvatne administrativne i finansijske kapacitete za njihovu realizaciju.

U izveštaju se navodi da Srbija još nije u potpunosti uskladila propise sa EU REACH regulativom, uključujući zabranu mikroplastike i određenih opasnih supstanci. Koliko ovakva kašnjenja utiču na zdravlje ljudi i životnu sredinu, ali i na evropske integracije Srbije?

Kašnjenje u usklađivanju sa EU REACH regulativom znači da Srbija još uvek ne prati u potpunosti dinamiku evropskog sistema upravljanja hemikalijama, koji se kontinuirano ažurira na osnovu novih naučnih saznanja i procene rizika.

U pojedinim oblastima došlo je do napretka, poput uvođenja ograničenja mikroplastike u određenim proizvodima, pre svega u delovima kozmetike i detergentima. Međutim, za razliku od EU REACH regulative 2023/2055, koja uvodi širok i sistemski pristup zabrani namerno dodate mikroplastike u velikom broju proizvoda od kozmetike i đubriva do sportskih terena i industrijskih materijala u Srbiji je pristup još uvek parcijalan i ograničen na pojedine kategorije proizvoda.

Neophodno je ojačati stručne i administrativne kapacitete nadležnih institucija i rešiti probleme u inspekcijskom nadzoru kroz jasnije definisanje nadležnosti i bolju koordinaciju između organa

S aspekta zdravlja i životne sredine, ovo kašnjenje znači vremenski jaz između trenutka kada se određena supstanca prepozna kao rizična na nivou EU i trenutka kada se ista mera primeni u Srbiji. Taj jaz može rezultirati dužim periodom izloženosti stanovništva i životne sredine supstancama koje su već zabranjene ili ograničene u EU.

U kontekstu evropskih integracija, usklađivanje sa REACH regulativom jedno je od ključnih merila u Poglavlju 27, jer pokazuje ne samo pravnu već i institucionalnu sposobnost sistema da prati evropske standarde zaštite zdravlja i životne sredine u realnom vremenu. Zato se REACH ne posmatra samo kao tehničko pitanje već kao pokazatelj koliko je sistem upravljanja hemikalijama u praksi usklađen i operativan.

Posebno upozoravate na višegodišnje kašnjenje u preuzimanju RoHS III direktive, zbog čega se proizvodi koji sadrže toksične ftalate i dalje legalno nalaze na domaćem tržištu. Koliko su građani u Srbiji svakodnevno izloženi ovim supstancama i da li postoji dovoljno svesti o njihovim potencijalnim posledicama?

Srbija je usvajanjem novog zakona o upravljanju otpadom (Sl. glasnik RS 109/2025) formalno preuzela zabranu četiri toksična ftalata (DEHP, DBP, BBP i DIBP) u električnoj i elektronskoj opremi, čime je na nivou zakona dostignuto usklađivanje sa EU ROHS direktivom u tom aspektu.

Ftalati su hemikalije koje se koriste kao plastifikatori u PVC-u i naučno su prepoznati kao supstance koje mogu delovati kao endokrini ometači, sa mogućim efektima na reproduktivno zdravlje i razvoj, posebno kod dugotrajne i kumulativne izloženosti. Upravo zato su u EU strogo ograničeni već duži niz godina, a dostupne su i široko primenjene bezbednije alternative.

Međutim, nije dovoljno da zabrana postoji na papiru. Dok se ne ažurira odgovarajući pravilnik, zabrana četiri toksična ftalata ne može se u potpunosti sprovoditi u praksi. To znači da i dalje postoji mogućnost da se na tržištu Srbije nalaze električni i elektronski proizvodi koji sadrže toksične ftalate u nedozvoljenim koncentracijama, koji su zabranjeni u EU još od 2019. godine.

Poseban problem predstavlja činjenica da se izloženost ne odnosi samo na električnu i elektronsku opremu, već i na širok spektar svakodnevnih proizvoda, od mekane plastike poput školskih rančeva, omota za sveske, nesesera, kabanica, veštačke kože i proizvoda za domaćinstvo.

U ovom delu sistema postoji ozbiljan institucionalni problem: nejasno razgraničenje nadležnosti inspekcijskih organa, pri čemu u praksi nijedna inspekcija nije preuzela jasnu i doslednu odgovornost za sistemsku kontrolu ftalata u ovoj grupi proizvoda. To stvara regulatorni vakuum u oblasti koja direktno utiče na svakodnevnu izloženost građana, uključujući i decu.

Ključni problem više nije nedostatak pravila, već nedostatak njihove dosledne primene, kontrole i institucionalne odgovornosti.

Jedan od problema koje ističete jeste i razlika između domaćih i evropskih lista supstanci koje izazivaju zabrinutost. Šta to konkretno znači za potrošače u Srbiji i koliko su oni danas uskraćeni za informacije o hemikalijama koje se nalaze u proizvodima koje kupuju?

Domaća Lista supstanci koje izazivaju zabrinutost (SVHC lista) u ovom momentu u potpunosti je usklađena sa odgovarajućom EU listom.

Istovremeno, Lista kandidata supstanci koje izazivaju zabrinutost pokazuje blago zaostajanje u odnosu na EU listu, sa razlikom od dva unosa. Ova lista je ključni instrument transparentnosti i prava potrošača na informisanje o prisustvu najopasnijih supstanci u proizvodima.

Međutim, i pored formalnog usklađivanja propisa, ostaje ozbiljno pitanje njihove dosledne primene u praksi, naročito u pogledu dostupnosti podataka i efikasnosti tržišnog nadzora. Na osnovu dostupnih javnih izveštaja, ne može se utvrditi da je do sada sproveden redovni inspekcijski nadzor usmeren na proveru primene člana 27 Zakona o hemikalijama, kojim je propisana obaveza snabdevača da, na zahtev potrošača, dostavljaju informacije o prisustvu SVHC supstanci u proizvodima u koncentraciji većoj od 0,1%.

U izveštaju se pominje i problem nadležnosti između različitih inspekcija, zbog čega kontrola pojedinih proizvoda praktično izostaje. Da li je upravo ta institucionalna neusklađenost jedan od razloga zbog kojeg se poglavlje o upravljanju hemikalijama nalazi u izveštaju „Sistemska greška“?

Da, nerešeno razgraničenje nadležnosti između inspekcija za pojedine grupe proizvoda, kao što su proizvodi za opštu namenu koji dolaze u kontakt sa kožom ili sluzokožom, jedan je od najjasnijih primera sistemskog problema u upravljanju hemikalijama. Kada nije jasno ko je odgovoran za kontrolu određene grupe proizvoda, nadzor praktično izostaje. U takvim situacijama inspekcije se proglašavaju nenadležnim, dok proizvodi koji predstavljaju rizik po zdravlje građana ostaju dostupni na tržištu. Umesto koordinisanog sistema zaštite potrošača, dobijamo institucionalnu prazninu u kojoj odgovornost ostaje nejasna. Zato se ovaj problem s razlogom može označiti kao „sistemska greška“.

Koje su ključne preporuke koje Koalicija 27 daje u izveštaju „Sistemska greška“ i šta bi država morala hitno da uradi kako bi sistem upravljanja hemikalijama postao efikasniji, transparentniji i usklađen sa standardima Evropske unije?

Ključne preporuke idu u pravcu jačanja tri osnovna stuba sistema: zakonodavnog, institucionalnog i kadrovskog.

Pre svega, potrebno je ubrzati harmonizaciju sa propisima Evropske unije, naročito kada je reč o pravovremenom preuzimanju zabrana i ograničenja opasnih hemikalija u proizvodima, redovnom ažuriranju Liste kandidata supstanci koje izazivaju zabrinutost, kao i propisa o klasifikaciji, obeležavanju i pakovanju hemikalija.

Drugo, neophodno je ojačati stručne i administrativne kapacitete nadležnih institucija i rešiti probleme u inspekcijskom nadzoru kroz jasnije definisanje nadležnosti i bolju koordinaciju između organa. Građani ne bi smeli da budu u situaciji da proizvodi ostanu van kontrole zato što nije jasno koja je institucija za njih nadležna.

Treće, sistem mora postati transparentniji. To podrazumeva javno dostupne i redovno ažurirane podatke o opasnim hemikalijama na tržištu, kao i informacije o nebezbednim proizvodima, naročito kroz NEPRO sistem brzog obaveštavanja. Bez transparentnosti nema ni poverenja javnosti, niti efikasne kontrole rizika.

Na kraju, potrebno je obezbediti stabilno finansiranje i kontinuirano jačanje kadrovskih kapaciteta. Bez dovoljno stručnih ljudi i adekvatnih resursa, čak i najbolji propisi ostaju samo na papiru.

Intervju objavljen na Energetskom portalu.
Intervju vodila: Milena Maglovski